Међурелигијски сусрет вјероучитеља у Брчком

У организацији Катихетског одбора Српске Православне Цркве – Епархија у Републици Српској и ФБиХ и Епархије зворничко-тузланске, дана 23. октобра 2015. године у Брчком је отворен Међурелигијски сусрет вјероучитеља БиХ. На отварању овог Сусрета учеснике из СП Цркве, РК Цркве и Исламске заједнице поздравили су: Његова узоритост кардинал Винко Пуљић испред римокатоличке цркве; Његова еминенција мустафа тузлански г. Вахид Фазловић испред Исламске заједнице БиХ; господин Игор Кожемјакин испред Јеврејске заједнице и Његово Преосвештенство г.г. Хризостом, Епископ зворничко-тузлански у име Катихетског одбора и Епархије зворничко-тузланске.
Сви говорници поздравили су овогодишњи Сусрет вјероучитеља и пожељели им много успјеха у дводневном раду. Сусрет ће трајати током суботе и недјеље, 24/25. октобра 2015.

 

Поздравна ријеч Епископа зворничко-тузланског господина Хризостома:

Ваша узоритости господине Кардинале,
Ваша еминенцијо господине Муфтијо,
Господине Кожемјакин, представниче Сарајевске јеврејске општине,
Госпођице, госпође и господо вјероучитељи,

Велико нам је задовољство и част да Вас у својству предсједника Катихетског одбора Српске Православне Цркве – Епархија у Републици Српској и Федерацији БиХ, те у својству организатора овог сусрета све поздравим, вечерас и овдје у Брчко дистрикту, а на отварању овог Међурелигијског сусрета вјероучитеља. Прошле године на сусрету у Сарајеву ми смо понудили и преузели обавезу организације овогодишњег Сусрета. Хвала вам на указаном повјерењу. Благодарећи томе ми смо вечерас овдје и заједно. Радујемо се и веселимо због тога.
Желимо Вам добродошлицу и да се осјећате пријатно и као своји код својих.
Дозволите нам да у име своје и у име свих вас сабраних на овом сусрету поздравимо:
1) Изасланика Градоначелника Дистрикта Брчко;
2) Изасланика Предсједника Скупштине Брчко дистрикта;
3) Господина Нику Стопарића, шефа одјељења за образовање Брчко дистрикта;
4) Архијерејског намјесника брчанског о. Драгана Ћирковића
5) Присутне чланове Катихетског одбора одговорне за организацију овог Сусрета и све присутне госте.

Добро дошли и хвала Вам што сте се одазвали нашем позиву.

Овај међурелигијски Сусрет вјероучитеља је догађај који треба разумјети као нешто што је најприродније. Не треба нашим сусретима додавати или придодавати било какве друге квалификације и конотације осим оног што они јесу, а то је сусрет вјероучитеља – посленика Господњих на ”благословеној Њиви Господњој”.
Важно је рећи и истаћи да су ови и овакви сусрети резултат наше потребе, наше воље и жеље да се сусрећемо и разговарамо, те размјењујемо искуства. Пуноћа наших сусрета, па и овог, треба да буде наш слободни међусобни разговор, наше упознавање и размјена искустава. Веома је битно да будемо слободни и ослобођени од свих наших страхова и предрасуда једних о другима, или страха од других.
Док ово говорим имам у виду једно искуство са исто тако међурелигијског сусрета из 1998. године. Нас десетина представника наших Цркава и вјерских заједница нашли смо се на једном међународном Симпосиону у Бихаћу. Док смо радили по радионицама примјетили смо да један учесник наше радионице ништа не говори, нити било шта пита. У току паузе пришао сам му и упитао га: ‘Извините, видим да ви ништа нити говорите нити питате? Зашто?’
А он је одговорио: ‘Не смијем!’ На питање: Зашто и од кога не смијете разговарати, одговорио је и рекао: ‘Кад сам пошао на овај Симпосион речено ми је: Уколико било шта кажеш или изјавиш немој нам се враћати. Идеш тамо само да си присутан, јер тако је одлучено с више’!
Признаћете, ово је страшно. Страшно је бити окован неслободом!
Овај наш сусрет, као и они претходни и они који ће, ако Бог да, услиједити наредних година, једноставно треба да вас охрабре на свакодневне сусрете и међусобне разговоре, а још више да вас ослободе свих страхова и неслобода. Жеља је наша и молитва да ови и овакви сусрети буду наша свакодневница, а не један годишњи догађај који ће скренути пажњу на себе. Некад имамо утисак да наши вјероучитељи осим свог професионалног вјероучитељског бремена носе и додатни терет којег можемо именовати национално-историјским. Можда је ово бреме некад и најтеже и можда баш оно ствара окове неслободе којег малоприје поменусмо. Ево једне теме о којој би можда требало много отвореније говорити. Засигурно, у оваквим условима и околностима послање вјероучитеља није нимало нити лако, нити једноставно.
Вријеме и прилике, боље рећи неприлике у којима живимо, итекако се одражавају на опште стање у Босни и Херцеговини. Не улазећи у дубљу анализу тих неприлика и односа желимо истаћи да је наш религијски, па самим тим и вјероучитељски интегритет, не нашом вољом, тешко девалвиран. Застрашујући догађаји на Блиском и Средњем истоку су догађања која дубоко и тешко вријеђају, не само наш религијски идентитет, већ и људско достојанство. Ми годинама ћутимо муком заливени и ништа да кажемо, а као да се то само прије двије деценије није и нама догађало.
Застрашујуће слике злочина и егзодуса милиона људи обавезују све нас људе вјернике, а поготово вјероучитеље да својим ученицима, прије свега и изнад свега свједочимо Бога Љубави који воли сваког човјека, без разлике на његово поријекло, боју коже или социјални или било који други статус или идентитет. Страшно је слушати, а још страшније гледати да неко у име Бога чини злочин, да уништава цивилизације других народа и култура – и то у име Бога у кога ми вјерујемо, коме се молимо и кога славимо!
Међутим, ми данас имамо потребу више него икада да говоримо о ЧОВЈЕКУ који је слика и прилика Божија, који је највеће ДОБРО послије Бога, а који је данас жртва глобалистичког зла – капитала и тероризма. Човјек није објект цивилизације већ стваралачки субјект, а који је данас и унижен и уништен. Требамо сви заједно устати у одбрану човјека – предивног и чудесног створења Божијег од ове свепогубне глобалистичке аждаје. А погледајте слику јадног и биједног човјека заглибљеног између сциле и харибде – не тако далеко од нас, него ту близу поред нас! И као да ми сами скоро нисмо били то што су они данас!? А све то удара на нашу савјест! Често пута чујемо питање: Па како је могуће да вјерници чине таква злодјела? Али, је још страшније и застрашујуће да се дјеца која су до скоро слушала и учила вјеронауку одушевљавају таквим злодјелима и злочинцима! То је, уистину, застрашујућа чињеница која стоји пред нама и поставља се логично питање: А шта сте их ви учили? Чему сте их учили? О каквом сте им Богу говорили? – Богу љубави или Богу зла и злочина?
Овај наш Сусрет нема амбиције да покреће велике промјене, али мора и треба да има амбиције да се чује глас вјероучитеља. Да се чује наша општа забринутост због свега што се дешава међу нама и око нас! Да закључци овог нашег Међурелигијског сусрета стигну пред поглаваре наших Цркава, Ријасета Исламске заједнице, до свих одговрних фактора наше државе, ентитета, дистрикта и кантона.
Лично, вјероучитеља с краја XX и на почетку XXI вијека видим страховито притиснутог стресом и одговорношћу. Стресом од свијета, прилика и околности у којима предаје вјеронауку. Свијет не прихвата раширених руку вјероучитеља. Напротив, чека га гардом спремним за борбу. Из искуства знамо коју и какву битку водимо и бијемо са онима који би најрадије да вјеронауку избаце из школског система образовања.
Истровремено, вјероучитељ по својој савјести и одговорности коју је преузео на себе бори се да повјерено му дјело савјесно и одговорно врши. Нашавши се тако између стреса и одговорности, вјероучитељ може постати чврст као дијамант или бити сатрвен.
Имајући то у виду апелујемо на вас да овај Сусрет учините плодотворним, да слободно и храбро разговарате о свему, а прије свега о вашем послању и донесите закључке и препоруке како да кренемо даље. Бојимо се да нас је неко, или ми сами себе, заковао у окове притиска и стреса. Али то и није тако лоше како можда изгледа. Апострофирао би мисао једног умног човјека који је рекао: Кад имате притисак и стрес, сјетите се дијаманта. Зашто? Зато што дијамант настаје под великим и страшним притиском. Он закључује да су притисак и стрес дио процеса стварања дијаманата. Какаве то везе има са нама? Има, итекако. Из искуства и историје знамо да притисци и стресови стварају јаке људе, рекло би се људске громаде! На жалост, то није и правило. Некада, притисци и стресови униште људе. Нека Вас примјер дијаманта охрабри да и ви уз све притиске и стресове које имате израстете у духовне и карактерне дијаманте нашега доба!
Ваша Узоритости и Ваша Еминенцијо, дозволите нам да званично прогласимо овај наш Међурелијиски сусрет вјероучитеља отвореним и пожелим срећан и успјешан рад.
Срећно и благословено.

 

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.