У организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и БиХ и Републичког педагошког завода Републике Српске, 24. фебруара 2024. године у Културном центру Источно Ново Сарајево, одржано је стручно савјетовање за вјероучитеље Православне вјеронауке који наставу изводе у средњим школама.
На самом почетку семинара и уводом дијелу, обратио се у домаћинском и организационом духу ђакон митрополита дабробосанског Хризостома, а као члан Катихетског одбора Вукота Вишњевац и најавио предаваче прве сесије, замоливши све као модератор овог дијела семинара за отворене дискусије.
Присутним предавачима и вјероучитељима обратио се прво Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Г. Хризостом, предсједник Катихетског одбора и домаћин овогодишњег семинара.
Са радошћу пастирског духа отворио је савјетовање, професорима у свештничком чину, цивилима – вјеручитељима, вјероучитељицама, пожелио благослов и истрајност у овом „божанском призиву“ да надахњујући једне са другима, образујумо и изградимо још више свој лик педагога – Христовог проповједника, да зрачимо и дјеламо, међу дјецом повјереном, као и колегама професорима у зборницама, пратећи вријеме и потребе у којем наша дјеца живе и одрастају.
Прво излагање припало је професору протојереју–ставрофору др Владимиру Ступару, који је говорио на тему: „Педагошко–васпитни карактер професора Православне вјеронауке“ тј. о теми лика и личности православног вјероучитеља и његовог личног додатног образовања и напредовања у вјери. Прихватање своје несавршености и непрекидног подвига према своме призиву и звању. Искрена Љубав Божија у срцу вјерооучитеља, украшава лик вјеоучитеља и даје му предност, да знањем теолошким, образовним дјелује на дјецу и благодатним даровима, тиме постајући вјероучитељ и свједок Бога дјеци и ван учионице.
Сљедеће обраћање припало је Директору РПЗ госпођи Слађани Танасић, а тема је била „Брига о адолосцентима – заједничка одговорност и обавеза професора и ученика“.
Она је истакла кризу идентитета данашње омладине, њиховог проналаска себе, наглог сазријевања, физичког, али не и психичког. У брзини времена, технолошке зависности или преотерећености, родитељског радничког статуса, недостаје вријеме да пазимо на нашу дјецу.
Наставнику којем је стало до ђака, ви сте њихов омиљен професор. Дјеца у овом периоду сазријевајући преиспитују све, тражећи свог правог ауторитета.
Цитирајући закон Републике Српске о образовању, Члан 2. Став 1.: „Да је васпитање и образовање дјелатност од општег друштвеног интереса“ директорца РПЗ је истакла важност одговорности цјелокупног друштва, свих институција, од медија, за сазријевање и подизање наше дјеце.
Она је још истакла и препоручила да нам недостаје разумијевања и пажње у школама, да свој позив родитељски пазимо и водимо, посебно велико залагање и пажња према дјеци очекује се од вјероучитеља.
У другом дијелу семинара, обратио се професор др Димитрије Ћеранић, који је говорећи на тему „Комуникација професора и ученика и њена снага“ поставио јасне знаке комуникације, саобраћања, износећи веома упечатљиво и бесједнички даровито, системе вриједности нашег вјероучитеља и наше дјеце. Ослањајући се на етимологији многих наших црквено-просвјетних ријечи и значења у суштинском, православном, васпитном смислу.
Професор је изнио је суштину важности васпитања дјеце као цјелокупног васпитања, умног, физичког и душевног.
Резимирао је суштином шта су нам дужности на часу према дјеци, тумачећи сваку тачку: -чување, -подизање, – васпитање, -образовање, подсјећајући вјероучитеље на вриједност коју ђаци цијене: -искреност, -праведност, -љубав.
Из искуства породичног правника, али и личног опита вјере изнио је низ корисних примјера библијских вриједности и наших српских традиционалних обичаја, који могу бити од користи у предавању вјеронауке.
Послије се обратила проф. др Биљана Сладоје Бошњак на тему „Васпитна снага образовања“, истакнувши кроз презентацију да је васпитање и идеал личности, што друштво тражи. Коплексност образовања и васпитања, од породице, друштва. Настава је процес гдје се налази и васпитање и образовање, интектуална или материјална сфера, да је образовање ужи појам од васпитања. Правећи разлике короз васпитне вриједности других држава, као и стандарног учења педагошког предавања о васпитању, дала је до части, васпитном систему вјеронауке, који даје „светост“ васпитању, образовању и снагу која све то држи цјеловито истинито у личности предвача и ђака.
Панел дискусију на тему „Искуство и свједочење професора Православне вјеронауке“ водио је модератор протопрезвитер Зоран Миловац, са својим учесницима : Предрагом Вујићем (Епархија бихаћко – петровачка), Дејаном Крагуљем (Епархија бањалучка), ђаконом Славишом Тубином (Зворничко-тузланска епархија), ђаконом Срђаном Новаковићем (Дабробосанска митрополија) и вјероучитељицом Иваном Хрњез (Захумско- херцеговачка и приморска епархија).
Чуло се доста искрених и зрелих ставова од учесника, кроз дискусију на ову тему.
Препоруке вјероучитељима и завршне ријечи одржао је др Славољуб Лукић, инспектор и просвјетни савјетник за Православну вјеронауку у РПЗ РС.
Свако предавање праћено је дискусијом у којој су учествовали вјероучитељи. Након предавања за све присутне учеснике припремљена је заједничка трепеза љубави у парохијској сали Храма Светог великомученика Георгија у Миљевићима (Источно Сарајево).
Члан Катихетског Одбора
Протопрезвитер Зоран Миловац
