Вјеронаука у средњим школама у Републици Српској
Аутор колумне: Дејан Мачковић
Повратак вјеронауке у средње школе у Српској изазвао је гомилу негативних коментара, који су често на ивици говора мржње и увредљиви прије свега Православној цркви, а потом и другим вјерским заједницама.
Сљедбеници оних који су избацили вјеронауку 1946. године од својих узора једино се разликују по томе што сад не могу никога да стријељају, или пошаљу на робију, док су на нивоу аргументације и пристојности остали на истом нивоу политичких комесара из тог доба. Заправо, аргументација која је изнесена је срамотна, јефтина и инфантилна, а поврх свега у потпуности негира свјетску и европску праксу. Дискусија о вјеронауци претворила се у дискусију о Српској православној цркви и њеном положају у друштву. У слијепој мржњи противници су заборавили (или не знају) да вјера ствара култ, из кога пак излази култура, а која је један од темеља нације, било које. Стога је познавање вјере цондитио сине qуа нон за познавање културе. То је, наравно, јасно свима у развијеном свијету, те се управо зато вјеронаука изучава у школама у скоро свим земљама ЕУ и остатку напредног свијета. Чудно је како нико у Енглеској, Њемачкој или Шпанији не мисли да вјеронаука заглупљује дјецу, или да црква Шведске прави од дјеце фундаменталисте, те да би вјеронауку требало замијенити неким другим предметом. Једино што је добро у овој јаловој дискусији јесте да се Република Српска коначно пројавила као плуралистичко друштво равночасно са својим сусједима у Загребу и Београду, у којима не мањка разноврсних мишљења.
Посебан подсмијех код свакога ко је ишао у школу изазива наводна забринутост такозване и самопроглашене „стручне јавности“ – појединих професора, неких психолога, педагога, удружења, невладиних организација, итд, због увођења вјеронауке у средње школе, а који су од цјелокупне пропасти српске просвјете изабрали да једино дискутују о вјеронауци. Српска школа је управо од те горепоменуте клике и конципирана и организована као вишегодишњи затвор за дјецу, док родитељи раде. Од дјеце се у данашњој школи очекује само да буду присутна. Концепт српске школе је данас тотално превазиђен јер је подешен за рано индустријско доба, почетак раног капитализма, када је радник морао да буде обучен првенствено да слуша ауторитет и беспоговорно извршава наредбе претпостављеног у фабрици. (Устани, сједи, дигни руку, иди тамо, ћути, слушај итд.). Било каква иницијатива, машта, акција строго је кажњена и презрена управо од „стручне јавности“. Припремање ђака за живот и послове у 21. вијеку, када се тражи брзо мишљење, реакција, идеја, дискусија, рјешење проблема – тренутно није приоритет нашег школства. Дјеца са таквим интенцијама су оцијењена као немирна, непослушна и најчешће оцијењена негативно. Школа на Западу функционише на сасвим другим принципима.
Заправо, једини предмет у српској школи који бар мало личи на школу у развијеном дијелу Европе јесте вјеронаука, стога је противљење повратку вјеронауке доказ да наша „стручна јавност“ нема појма како изгледа модерна европска школа. Вјеронаука је једино мјесто гдје дјеца нису под класичним притиском оцјењивања, непрестаног стреса и суђења због способности или неспособности меморисања превазиђених и небитних података који се могу пронаћи са два клика на интернету, гдје могу да слободно дискутују, смију се, пјевају, питају, проналазе, па чак и одбију или негирају и Бога и вјеру, што није ријетко случај. Док првачићи у Финској уче вјеронауку, истовремено неће учити да пишу руком до каснијих разреда јер кад они крену на посао, ништа значајно се ионако више неће писати руком. Истовремено, наша „стручна јавност“ машта о замјени вјеронауке информатиком – потпуно игноришући чињеницу да су данашња дјеца одрасла уз мобилни телефон и тоуцх сцреен, и да се у информатику разумију бар три пута више него „стручна јавност“ која у својим марксистичким школама није имала тај предмет па им дјелује егзотично и напредно. Ова самопроглашена „стручна јавност“ која је против враћања вјеронауке јесте мањина, али је очито најискомплексиранији дио српске просвјете, гдје се још суштина гуши формом, гдје се гледа да ли дјеца персирају професору, како су обучена, ко су им родитељи, гдје се дјеца посматрају као објекти и празноглавци које треба напунити одговарајућом идеологијом, итд, све ствари које су превазиђене још прије 30 година на Западу. Њима смета што дјеца воле вјеронауку, воле вјероучитеље, смију се и радују, те је то непожељно, јер дјеца у затвору звани школа морају да буду тужна и престрашена и морају да мрзе. Они се забринуто питају зашто ће у Економској школи или Пољопривредној школи вјеронаука? Једнако се питају шта ће им музика, умјетност, књижевност? И тиме несвјесно пропагирају свој став да су људи бесловесне животиње које не треба да мисле својом главом и гледају горе, питају, маштају и, у коначници, гласају за кога желе и живе како желе. Слобода коју пропагира вјеронаука је, заправо, проблем. Ти млади људи све своје изборе треба да препусте „стручној јавности“ по било којој теми – то је посљедња и цјелокупна порука противника вјеронауке. Немате ви шта да мислите, ми мислимо за вас.
Било би заиста добро кад би наша „стручна јавност“ енергију коју је уложила у напад на враћање вјеронауке уложила такође у цјелокупну модернизацију концепта школства у Републици Српској. Умјесто критике и негативности, конкретни приједлози и позитиван дух. Међутим, чини се да су управо марксистичка затуцаност, песимизам и неосјетљивост за било какву другу реалност изузев материјалне, изазвали стваралачку блокаду, те је мржња према вјери онемогућила било какве конструктиве приступе и приједлоге. Противници вјеронауке не знају да Црква по својој дефиницији значи сабрани народ, те да је у таквом концепту немогуће да народ индоктринира сам себе. Друга је ствар што критичари, не познавајући структуру Цркве, под Црквом подразумијевају само оне који носе мантију, а све остале гледају као овце, којима неко треба да соли памет и даје упуте шта и како да мисле. У суштини ствари, основни проблем је психолошка пројекција и сулуда идеја да ће Црква индоктринирати и испирати мозак дјеци, једнако како су то комунисти радили у својим школама. Међутим, шта год ми мислили о српској цркви, мора се признати да је Српска православна црква код Срба можда једини, а ако не онда свакако највећи, простор јавне слободе мисли и дјеловања у коме свако може да изрази своје мишљење. Ту нема индоктринације, диктатуре и тираније. Свако ко прати теологију као науку (да, теологија је свуда наука сем у Сјеверној Кореји и „стручној јавности“ Српске) може недвосмислено да се увјери да је управо слобода мишљења и право на слободу говора највећа вриједност коју је изњедрила српска црква. По црквеним новинама и часописима, трибинама, скуповима, епископи критикују патријарха, студенти професоре, попови се дописују са владикама, монахиње, лаици исказују своја мишљења, слагања, неслагања, итд. У српској цркви дискутује се о свему, нема драме, нема табу тема – Косово, НАТО, вјера, политика, друштво, култура, богослужење и све што људски ум може да замисли. Тај дијапазон тема, дух слободе мисли и говора, демократије се преноси и на вјероучитеље, и онда преко вјеронауке на ђаке. Камо среће да су они који су плаћени (или још горе ако нису) да критикују повратак вјеронауке у толикој слободи према својим налогодавцима те да могу да јасно и гласно кажу своје стварно мишљење, као онако како „један затуцани и непросвећени син Цркве“ може да саспе у лице свом епископу или патријарху.
Црква већ двије хиљаде година вјеронауком учи да у основном требамо да имамо јединство, у свим разликама слободу, а у свему и над свим љубав (св. Августин). Уколико само ово научимо нашу дјецу вјеронаука је успјела да од малих Срба направи синове свјетлости, јаке, храбре и способне људе за 21. вијек, а не дјецу пропасти и таме која ће чекати вечерње вијести да им нека друга и нова „стручна јавност“ да мишљење.
Извор: Независне новине
